Tek sto se rodis uz lepo ime koje ce biti samo tvoje celog zivota, prikace ti i koferce. U njemu samo tvoje licne i vazne stvari. Flasice, cuclice, varalice po koja plisana zivotinjica , pa pelene ciste i prljave, pricice i uspavanke.U pocetku koferce nosi mama ili tata, ali uglavnom gde si ti tu je i koferce.
Vreme prolazi, ti rastes a raste i koferce. Sada vec, ti biras sta ce biti u njemu pa trpas u njega sve svoje, neka se nadje. Putevi sve duzi, potrebe sve vece, zelje i snovi sve jasniji a kofer sve tezi i tezi. Teglis kroz zivot hladno i toplo vreme, sezonsko voce i povrce, stare i nove knjige, placene i neplacene racune, dovrsene i nedovrsene price i jos uvek po neki san i neku zelju. Ruke se istegle ali kofer kao da ti je prezime , sav vazan uvek je tu negde, mota se oko nogu.Dodje ti da ga sutnes i zavrljacis, ali kako kad je u njemu tvoj zivot.Tvoj spomenar, tvoji puteljci, rodjendani, tvoje price i tvoj herbarijum. Stisnes sve to nekako i premestis u manji, da ga lakse nosis, da ruke odmoris.
Zivot ide dalje, nekim svojim samo njemu znanim putevima, iz tunela nazires svetlost, a koferce sve manje i manje.
Samo po neko, da ne kazem odabran ali svakako veliki covek shvati da je-
najtuznije prazno a najteze tuzno koferce.
